Jarboli

kiša se ocrtavala na licu, 
a folija grebala od prozore. 
kada potonemo, 
jedino što nas prepoznaje
biva more. 
danas su se kazaljke igrale, 
jurile jedna drugu. 
jedna bi vikala:
tik! 
druga od sreće strahuje:
tak! 
samo nas dvoje, 
sjedeći na suprotnim stranama
drveta, 
izigravamo dva uvenula lista, 
što čekaju da ih vjetar
spusti na zemlju. 
čvrsto se držimo. 
stari grci su znali:
kada brodovi nestanu preko horizonta
vide se jarboli. 
zemlja je okrugla! - vikali bi
zemlja je okrugla, 
ali za nas ravna ploča. 
na toj ravnici
čovjek - pauk ne zna
šta mu je činiti. doduše, 
ne zna čovjek;
pauk se dobro snalazi, 
pletući mrežu u obliku zemlje, 
dok ti i ja, 
na zemlji uhvaćeni
u mrežu kojoj nedostaje
smjelosti i mašte. 
život je crn kao čaj, kažeš.
čaj
kojeg spremaš svakog jutra, 
kojeg piješ svakog jutra, 
koji te budi
kad i besani dubokim snom
opijeni snivaju, 
i maštaju, 
o životu tvom i mom, 
a ne znaju 
da smo dva lista
požutjela od duhanskog dima
kojeg vrtimo među prstima, 
dok pravimo kolutove unazad, 
i čekamo nenaspavane
da nas psuju iz dokolice. 
a ja gledam u tvoj jarbol, 
ti gledaš u moj. 
zemlja je okrugla. 
i nije ukusna za jesti.